Ballad of the Bad Girl

"Isus jeste stradao zbog nečijih grehova, ali ne mojih."
- Patti Smith (Gloria, 1975)

Većina ljudi misli da je punk nastao krajem 70-tih godina. Međutim, događaji koji su zaista pokrenuli punk revoluciju datiraju mnogo ranije - 10. februara 1971. godine (da budemo precizni), i to ne u klubovima poput CBGB i Max's Cansas City. Punk je, zapravo, rođen u crkvi Sv. Marka u Boveriju (ako ništa drugo, barem je to centar Menhetna). Taj događaj uopšte nije bio rok koncert, već literarno veče, a među pesnicima koji su čitali svoju poeziju bila je i Patty Smith. Ono što je obeležilo to veče, bila je njena odluka da poruši stereotipe takvih događaja tako što će svoj performans obogatiti zvukom električne gitare.

Fotograf Robert Mapplethorpe, njen prijatelj i tadašnji ljubavnik, sredio je da Patty nastupi te večeri, preko poznanstva sa Gerardom Malangeom koji je bio deo tzv. Fabrike Andya Warhola.

"To je bilo moje prvo poetsko veče", rekla je Patty u intervjuu iz 1997. "Rekli su mi da imam otprilike 20 minuta za nastup. Nikada pre toga nisam imala priliku da čitam stihove, pa sam odlučila da tamo odem i vidim kako je. Ukapirala sam da su zaista dosadni. Nisam bila mišljenja da poeziju treba predstaviti na jedan tako dosadan način, unapred predodređen samo za 'intelektualni' zabran. Pesnici koje sam ja volela upravo su mrzeli baš takav stil. Arthur Rimbaud je imao običaj da na tim pesničkim 'sedeljkama' povremeno dobacuje Merde! (sranje) jer su ga ubijali svojom dosadom. Želela sam da svoju poeziju predstavim na daleko komunikativniji način, koji je bio u ritmu tog vremena.

I tako sam dobila ideju - moja kratka pesma "Ballad of a bad boy" se na kraju završava opisom saobraćajke. Mladić uništava samog sebe u tom užasnom sudaru. Pomislila sam kako bi bilo kul da to opišem ne samo emocijama, već i da u pozadini sudar ilustrujem zvučno, električnom gitarom na načim sličan Hendricksovom. Problem je predstavljalo to što nisam poznavala nijednog muzičara koji bi mi u tome pomogao."

Međutim, ona je negde pročitala i oduševila se člankom o a kapela du-vap muzici koji je napisao rok kritičar i gitarista Lenny Kaye. "Odlučila sam, čisto iz hira, da ga pozovem. Pronašla sam njegov broj u imeniku i jednostavno mu kazala: 'Taj članak je divan i želim da ti se zahvalim na njemu.' On je odgovorio 'Ja radim u prodavnici ploča Bleecker Boba u Njujorku. Svrati kad možeš.' Jednog dana sam tu prolazila, ušla u prodavnicu, i tako smo se upoznali. Pričala sam mu da ću učestvovati na jednoj poetskoj večeri, spomenula mu svoj koncept i da mi je za to potreban neko ko će umeti da dočara zvuk saobraćajke. On je odgovorio 'Znaš, ja kao nešto malo sviram gitaru, mogu to da uradim.' Rekoh mu 'OK, dođi u Čelzi hotel da probamo.' Došao je, doneo svoje mini Fender pojačalo i (čini mi se da je tada imao) Gibson gitaru."

Desetog februara uveče, crkva Sv. Marka je bila puna njujorške andregraund elite. Bio je tu kum panka, Lou Reed; bio je i Todd Rundgren, koji će potom postati producent albuma Patty Smith Band, New York Dolls, Cheap Trick, XTC, Bad Religion i mnogih drugih. Pojavio se i Andy Warhol, a u publici su pored Mapplethorpa bili Richard Hell i Sam Šheppard (pozorišni pisac i glumac, još jedan od Pattynih ljubavnika i umetničkih saradnika).
Postoji sirovi snimak nastupa Smithove i Kayea, koji je širom sveta bio valjan kao butleg sve dok ga nisu zvaničkžno objavili na CD-u 2006. godine. Nastup je započela svojom verzijom "Mack the Knife" u čast rođendana Bertolta Brechta (koji pada baš 10. februara). Usledilo je još devet pesama, i na kraju (baš kako je planirala) "Ballad of a bad boy", turbo usijana razarajućom bukom gitare Lnnyaa Kayea.
"Tako smo odradili čitanje poezije na jedan veoma uzbudljiv način", seća se ona. "Svi su nas super prihvatili osim, kako mi se čini, samih organizatora događaja. Njima se nikako nije dopala ideja električne gitare koja narušava poetsku debelu 'ladovinu u crkvi. To se nikako nije uklapalo u njihov stil. Ali, nema veze, mislim da je sve ipak ispalo super. Eto, to je bio moj početak saradnje sa električnim gitarama."

Patty Smith i Lenmy Kaye su ponovo sarađivali 1974. godine, kada su zajedno sa pijanistom Richardom Sohlom snimili njen prvi uspešan singl "Piss factory" (na B-strani se našla obrada Hendricksove "Hey Joe"). Ona je tada još uvek u velikoj meri bila navučena na Hendricksa, tako da je na kraju uspela da nabavi čuveni Fender Duo Sonic, gitaru za koju se smatralo da je bila njegova. Kupila je 1974. tu gitaru kao polovni instrument, u Manny's Music prodavnici u Njujorku, gde su joj rekli da je naštimovana za levoruke gitariste i da im je gitaru prodao neki tip iz benda Jimmy James and the Blue Flames. Dakle, ukoliko ste tražili vezu Hendricksove psihodelije i punka - to je to.

"Uvek sam mislila da će nas smatrati žrtvenim mostom", uz smeh objašnjava Patty. "Uvek sam se osećala kao nekakav most između ta dva sveta, predviđali smo budućnost a sačuvali prošlost."

Patti Smith Group je postao jedan od prvih bendova koji su nastupali u CBGB bar-klubu u Boveriju, koji je postao odskočna daska za nadiruću njujoršku punk scenu. Oni su, takođe, jedan od prvih CBGB punk bendova koji je potpisao ugovor sa nekom velikom izdavačkom kućom, kada je 1975. Arista objavila album-prvenac "Horses". Taj album je doneo preokret u njihovoj karijeri - jednu potpuno novu i odvažnu fuziju frenetičnog slobodnog stiha koji je dojahao na nazubljenim ritmovima električnih gitara garažnog roka. 

"Moja formulacija onoga što smo tada radili bila je rok od tri akorda sjedinjen sa snagom reči", kaže Patti Smith. "Za mene je to bio savršen scenario, na kome sam odrasla."

Alan di Perna: The Night Punk Rock Was Born (Music Aficionado, 17.10.2016)