"Ghost Festival" is BLR's all-new album, following up "Ocean Planet" (2023). Like its predecessor, it is a mix of classic Reininger songs and pieces of a more experimental nature.
"Wounds and Blessings" is a collection of 28 new tracks organised into 4 distinct suites on 2 audio discs. While all the music is performed and produced by Reininger, featured guests include his Tuxedomoon colleagues Steven Brown and Luc van Lieshout, as well as former Indoor Life member Bob Hoffnar and Reininger’s Greek guitarist, Tilemachos Moussas.
Njih dvojica se poznaju takoreći čitav život, mnogo pre nego što su se prihvatili posla oko osnivanja Tuxedomoon, kada njihovo druženje ni izdaleka nije dostiglo svoju pravu i punu vrednost. Blaine L. Reininger i Steven Brown su se upoznali posle upisa na Gradski koledž u San Francisku, u klasi studija elektronske muzike, kada su jedan drugog iznenadili svojim performansima na kraju semestra. - Simon Reynolds, Postpunk
U pauzama aktivnosti vezanih za bend, koji je originalno nastao u Frisku, njih dvojica i dalje imaju posebne projekte kao duet. 1989. godine u Lisabonu snimaju koncertni album "1890-1990 A Hundred Years Of Music"; par godina kasnije rade muzičku pozadinu za predstavu koju su nazvali "Croatian Variations", a 2006. snimaju "Flower Songs".
Tačno dekadu kasnije objavljuju album "Monte Albán" (Independent Recordings, 2016), kako Reininger kaže "inspirativno mesto misterioznog zapotečkog vudua, buka čiju je muziku zaista teško razumeti ali koja utiče na sve oko sebe" - pa tako i na rad njih dvojice "na način koji nisu do tada bili iskusili".
"Monte Albán" je delo dvojice starih amigosa koji, bez obzira na silne godine za njima, nikada ne prestaju da uživaju u međusobnom razgovoru.
First Song (2:58)
Ares March (8:12)
Air on Loving (4:26)
Colibrí (7:58)
Walking the Dog with Mssr. M. (4:06)
6 (4:50)
Piano Vignette (3:26)
Ixtla Mysterium (5:51)
Quetzalcóatl Enters the City of Bruxelles (4:17)
Album otvara klasičan komad "First song", u kome klavir poziva violinu na ćaskanje, da zajedno izatkaju atmosferu nostalgije i razgovora dvaju lutalica kada se nađu za zajedničkim stolom. Pesma "Ares march", nazvana po bogu rata koji maršira, predstavlja jak i nasilan poziv na oružje koji potom omekšava Reiningerova violina; Brown "gazi" dirke klavira koje iskidano govore slušaocu, pa potom napravi nagli prekid, koji ispunjava usijani tenor, pun uspona i padova; kada ne divljaju, njihovi instrumenti su blagii, isijavaju sladunjave, smirene i delikatne zvuke, ali ti pasaži su samo maska za popunu rupa u pustolini obuzetoj besom.
"Air on loving" počinje Reiningerovim napadom na slušni nerv; note koje Brown potom izvlači iz organe vode u minimalističku atmosferu u kojoj je violina i dalje glavna. Napola presečena, Reiningerova svetlost se preliva čak i preko mračnih tonova Brownovog instrumenta; to je ljubav koja lebdi u vazduhu i prožima sve oko sebe.
"Colibri" je, sa svoje strane, veoma deskriptivna numera - klavir je vazduh, a violina je instrument koji opisuje ples ptice u vazduhu, taj nemirni let kolibrija. Ovo je tema koja može da posluži kao crtež, ali i kao sredstvo smanjenja napetosti između dva instrumenta koje klizi više ka kamernoj muzici, tom dalekom kontinentu koji njih dvojica istražuju još od prvih dana njihovog poznanstva i saradnje.
U "Walking the dog with Mssr. M." se konačno pojavljuje saksofon; to je pesma koja je na momente potpuno iščašena; organa se sve vreme sumanuto ponavlja kroz jedan obrazac, pomalo iritira pa potom ohrabruje dajući tako melodiji boju.
"Monte Albán" je delo bez rok uticaja, bez džez naznaka; to je jedno putovanje u kome se klavir i viola (šesta pesma, nazvana "6") kreću kroz amplitude prostora, zajedno sa periodima tišine sa kojima stvaraju dramatiča, tužan i žalostan ton - okruženje koje se potom pretvara u sedmu numeru "Piano vignette" u kojoj je klavir ogroman i dominantan, dok je Reiningerova violina misteriozna, slabašna i sablasna.
"Ixtla mysterium" je snažna poput "Ares march", jedna od najimpulsivnijih i najmoćnijih, koja u svom središnjem delu prelazi u pauzu koja obojici instrumentalista omogućava predah pre nego što ponovo krenu u naredni muzički juriš.
Live at Ploef, Brussels (30.06.2016): Colibri
Album zatvara "Quetzalcóatl enters the city of Bruxelles", trijumfalni marš u kome, kao i uvek, Reiiningerova violina poziva sve "odsutne" da se pridruže proslavi.
Ovo je briljantan završetak dela koje Brown - pored kratke biografske skice Benita Juáreza, koga izjednačava sa mitskom pernatom zmijom Quetzalcóatl - opisuje kao "figuru što zamagljuje granicu između mita i svakodnevnog života", kako piše u knjižici koja prati ovaj album. "To je eklektični miks srednjevekovnih vojnih stilova i savremenih magičnih kvadrata, i ponajviše samih Reiningera i Browna."
Bruce Geduldig, naš nekadašnji kolega i saradnik, preminuo je 7. marta 2016. godine, na svoj 63. rođendan. Napustio nas je u svom rodnom gradu, Sakramentu, u prisustvu članova porodice i prijatelja. Već dugi niz godina imao je zdravstvenih problema sa jetrom. Mnogo će nam nedostajati.
U Tuxedomoon je došao 1979. godine. On i Winston Tong su sarađivali na pozorišnim komadima, uveo je filmske i multimedijalne elemente u nastupe, a njihovi radovi su sve više počeli da se ukrštaju sa aktivnostima Tuxedomoon. Tako je on postao konstanta u živim nastupima benda, dajući sopstveni doprinos njihovom jedinstvenom gesamtkunst imidžu. Što reče Jorge Socarras, jedan od naših zajedničkih prijatelja:
Zlatni loš momak - to mi je prvo palo na pamet kada sam ga ugledao kako ulazi u prostoriju. Onako koščat, blago iskošenih očiju koje otkrivaju davno pogubljene migracije zamaskirane bledolikošću - Huni osvajački, pripitomljeni Tevtonskom magijom, najednom shvate da više ne mogu da napuste žene koje su silovali. Svirepost i zavodljivost jednih i drugih, pomirene u lepoti njihovih potomaka, koje su zračile iz svakog njegovog osmeha.
Živeo je dugo godina u Briselu. U Belgiju se doselio 1981. godine, kada je kompletna postava Tuxedomoon odlučila da napusti Ameriku posle Reaganove pobede na predsedničkim izborima. Tu je upoznao svoju voljenu ženu, Bernadette Martou, koja je preminula u aprilu 2015. godine.
Oni su se 2014. godine ponovo vratili u Sakramento, na Brusov domaći teren, nakon što su posle Brisela neko vreme živeli u Portou, u Portugaliji.
