Nastali već na prvim varnicama punk revolucije, The Clash uleću na britansku muzičku scenu svojim koncertnim debijem 4. jula 1976. godine, u klubu "Black Swan" (Šefild), i to kao predgrupa Sex Pistols.
The Clash, prva postava:
Mick Jones, Joe Strummer, Keith Levene, Terry Chimes, Paul Simonon
Dok je Amerika proslavljala dvesta godina svoje nezavisnosti od Britanije, Ujedinjeno Kraljevstvo se našlo usred jedne nove revolucije - ovoga puta na sopstvenom tlu. Jedan od svedoka početka te revolucije bio je i frontmen popularnog pab-rok benda 101'ers. Pre koncerta u londonskom klubu "Nashville room" u aprilu 1976. godine, on je posmatrao bend koji im je bio predgrupa te večeri: "Posle pet sekundi njihove prve pesme, znao sam da su nas oduvali sa scene. Hoću da kažem - pukli smo." Ta predgrupa se zvala Sex Pistols, ekipa koja je u potpunosti preokrenula život Džona Melora. Par nedelja kasnije, on prihvata poziv Kita Lavina, Majkla Džounsa i Pola Sajmonona da napusti 101'ers, i pridruži se kao pevač novom bendu bez imena i bubnjara. Kada je Lavin napustio ekipu (kasnije se udružio sa Lidonom oko projekta PIL), trojka Stramer/Džouns/Sajmonon ostaje kao jezgro benda koji će njegovi fanovi, svim srcem, do kraja zvati "Jedini bend koji je bitan" (The Only Band That Matters).
The Clash, London Roundhouse (05.09.1976)
Prva uživo svirka The Clash je imala očekivane rupe i zakrpe, ali njihov entuzijazam i posvećenost su bili prisutni od samog početka, baš kao i njihova jedinstvena muzička i vizuelna estetika. The Clash su se još tada razlikovali od svoje "inspiracije" po nadasve iskrenim i neskrivenim političkim stavovima. Iako su Sex Pistols ismevali sistem i propovedali anarhiju, njihovi "politički" stavovi su sadržali ne baš malu i skoro neskrivenu dozu pijačne jurnjave za parama. Sa druge strane, The Clash su nastupali sa pozicije žarkih i odlučnih zastupnika tvrdih levičarskih stavova, poput rasne jednakosti. Gitarista U2, Dejvid "Edž" Evans, je rekao za The Clash: "Oni nisu bili samo zabavljači. Kod njih je to bilo pitanje života ili smrti. Baš oni su nas naučili da svoje bendove smatramo za ozbiljnu stvar. Oni su nas pozvali da se probudimo, da budemo mudri, gnevni, da se zainteresujemo za politiku i da sve to radimo najglasnije što možemo."
Bilo je potrebno da prođe nekoliko meseci posle ovog koncertnog debija, da The Clash pokrpe sve rupe i pronađu odgovarajućeg bubnjara. Dolazak Nikolasa "Topera" Hidona je konačno kompletirao postavu po kojoj je bend ostao trajno prepoznatljiv: Stramer, Džouns, Sajmonon i Hidon.
Četvrt veka kasnije, Stramer je još uvek imao običaj da doslovno citira jedan od prvih novinskih članaka o njima: "The Clash su jedan od onih garažnih bendova koje treba ekspresno vratiti u garažu, zaključati vrata i ostaviti upaljen motor automobila."
Nimalo obeshrabreni novinskim budalaštinama, The Clash objavljuju čuveni album-prvenac "The Clash" u proleće 1977. U naredne dve i po godine, objavljuju i svoj drugi LP "Give'em enough rope" (1978) koji je po izboru magazina Rolling Stone bio proglašen za album godine, kao i treći album "London calling" (1979) koga Rolling Stone proglašava za najbolji album osamdesetih.
No comments:
Post a Comment