Džojev drugar, Kevin Patrik, povezao nas je sa Dejvom Frejem, koji je tokom niza godina povremeno sarađivao sa mojim bratom. Dejv je prošao dug put od tih dana kada je radio za Nju Mjuzik Seminar. Uspeo je da nam obezbedi "Hammersmith Ballroom" na Menhetnu i pomagao na svakom koraku. Odlučili smo da nam Dejv pomogne oko svih Džojevih poslova, uključujući i kompletiranje njegovog neobjavljenog solo albuma, jer smo mi sada za sve to preuzeli odgovornost.
Nismo imali mnogo vremena da isplaniramo proslavu pedesetog rođendana Džoja Ramona, ali sa nama je bila super ekipa koja je radila na ostvarenju tog cilja na pravi način. Džojevi prijatelji Džordž Seminara, Kevin, Arturo Vega, Ajda Langzam, Dejv, i njegova pomoćnica Lin Probst, sastali su se sa nama kako bi smo organizovali proslavu. Taj događaj smo uredno najavili, i mada niko nije znao koji će bendovi nastupati, svih 3500 karata (po ceni od $15) su planule onog trena kada su izašle iz štamparije. Iako je zarada bila namenjena istraživanju leka protiv raka, smatrali smo da cena karata mora biti dostupna Džojevim fanovima.
Za nastup su nam se prijavili Blondie, Cheap Trick, The Damned, The Cramps i The Misfits, i to o svom trošku i bez ikakve naknade. Osim njih, planirali smo i nastup lokalnih talenata, obraćanje Hili Kristala, Deni Fildsa, Legsa i Džona Holmstroma, kao i video klipove Larsa Fredriksena (Rancid), Green Day, Elvisa Kostela, Džoan Džet i Dictatorsa. trebalo je da to bude nezaboravno veče: pozvali smo celokupnu Džojevu porodicu i prijatelje, njegovi omiljeni bendovi bi imali specijalan nastup posvećen upravo njemu. Nameravali smo da to bude način na koji ćemo utešiti sve koji su žalili zbog Džojevog odlaska.
Dejv Frej je imao ideju da nastupe i The Ramones, odsviraju neku pesmu - naročito "I wanna be sedated" - a da za to vreme reflektor bude uperen na prazno mesto pred mikrofonom, gde bi Džoj stajao, dok bi gomila drugih mikrofona bila raspoređena po sali kako bi publika mogla da peva. Naročito nam se dopala ta ideja sa reflektorom i mikrofonom, jer je podsećala na rokenrol verziju konja bez jahača ili par vojnih čizama na vojničkom pogrebu. Svi smo mislili da će to biti stvarno dobra žurka posvećena mom bratu, i da će pokazati koliko nam svima mnogo on nedostaje.
Arturo se baš trudio da nam objasni koliko se Džoni promenio. Kao, postao je fin momak, sa društvom oko sebe koje ga je svuda predstavljalo kao super lika. Posavetovao nas je da bi i mi mogli da budemo takvi. Međutim, nismo se primili na tu priču, naročito zbog toga što smo sa Džonijem mogli da komuniciramo jedino preko Artura vege. Čak i kada sam hteo da se zahvalim za cveće koje je Džoni poslao na sahranu, Arturo je bio taj koji je okrenuo njegov broj i damo mi slušalicu. Džoni nije želeo da keva i ja znamo njegov broj.
Džonija izgleda nije zanimalo to što je naša majka, kojoj je povereno upravljanje Džojevom imovinom nakon njegove smrti, sada bila i njegov jedini partner u Ramones Productions Inc, kao ni to da je kreativno i finansijsko upravljanje Džojevog muzičkog biznisa poverila meni. U stvari, iako je Džoni povremeno i nevoljno sa mnom prozborio koju reč, odbijao je bilo kakvu komunikaciju sa našom majkom.
Očekivano, Džoniju se nije dopala ideja sa reflektorom i mikrofonom, kao ni da fanovi pevaju umesto Džoja. Za njega je to bila morbidna ideja. Uopšte ga nije zanimalo šta o toma misli Džojeva porodica. Arturo nas je obavestio da je Džoni odlučio da njegovi ortaci Rob Zombi i Edi Veder zauzmu Džojevo mesto ispred benda. Njegov drugi uslov, kako bi se uopšte pojavio na proslavi, bile su dve avionske karte prve klase za njega i Lindu plus tri noćenja u hotelu sa pet zvezdica.
Džoni je izgleda bio ubeđen da nam čini nekakvu uslugu, ali za ovu priliku nas uopšte nisu interesovali Rob i Edi umesto Džoja, koliko god bili talentovani. Smatrali smo da bi to odvuklo fokus sa Džoja, što bi upropastilo celu zamisao proslave. Zbog brojnih razloga, uglavnom zato što keva nije bila spremna da vidi nekog drugog na mestu mog brata, te i takve ideje su bile odbačene.
Kada je organizacioni odbor zakazao naredni sastanak, Arturu je rečeno da o tome obavesti Džonija. Keva mu je kazala da poruči Džoniju "Ne, ali svejedno hvala." Naravno, Džoni i njegovi ortaci su bili dobrodošli u svakom pogledu, ali morali su da dođu o svom trošku jer je kompletah prihod bio namenjen istraživanju leka za limfom.
Pored toga, keva je predložila da, ako uopšte neko bude pevao umesto Džonija te večeri, onda bi to morao da budem samo ja, njegov brat. Zavladala je tišina koja je potrajala nekoliko sekundi, tokom kojih je Arturo zakolutao očima. A onda se cela prostorija zaorila od smeha zbog tog nevinog, i apsurdnog, predloga moje majke.
Rekao sam "Definitivno ne. Dobra ideja, ali sa pogrešnim ljudima."
To veče sam nastupao sa bendom koji su činili naši zajednički prijatelji, i trebalo je da otpevam tri Džojeve omiljene pesme STOP-a i tri njegove solo. Priznajem - ništa me ne čini toliko bliskim sa mojim bratom koliko izvođenje njegovih pesama. Ali svakako me nije zanimalo da ga zamenim na mestu pevača The Ramones, baš kao ni da budem tamo gde me nisu želeli. To veče, pevao sam Džojeve pesme, sedeći na barskoj stolici, i krio suze iza tamnih naočara.
Iz nekog bizarnog razloga, Arturo je odlučio da Džoniju prenese kako sam, čak i da preostali Ramonsi nastupe, ja zahtevao da pevam sa njima. Možda je to uradio kako bi sačuvao Džoniju obraz pred fanovima ukoliko on odluči da se ne pojavi, da mu obezbedi izgovor zašto bi odbio na poziv. Arturo nam to nikada nije objasnio. Međutim, majci je napisao pismo sa porukom da se ne suprotstavlja Džonijevim željama. Još gore, on je dodatno potpalio vatru tako što je pustio glasine kako će svaki bend koji bude nastupio morati da svira dok ja pevam.
Kevin Patrik, koji je bio dobar ortak sa Crampsima, dao je sve od sebe da suzbije te glasine, svuda objašnjavajuči kako u njima nema ni trunke istine. Međutim, The Cramps su ipak otkazali nastup, uz objašnjenje da ne žele da budu upetljani u ta sranja. Ubrzo su i The Misfits, sa kojima je tada nastupao Marki Ramon, otkazali svoj nastup.
Na sreću, Blondie, Cheap Trick, The Damned i ostali nisu naseli. Ako ostavimo po strani ludilo koje su izazvali Arturo i Džoni, proslava je protekla bez mrlje. Dobro, možda je bilo jedne, uslovno rečeno.
Smatrao sam da bi bilo super da na kraju proslave podelimo rođendansku tortu sa svima koji su došli, pa je Dejv Frej kontaktirao Drejkovu poslastičaru, koja nam je donirala po komad za svakog od 3500 posetilaca. Kada su kolači donešeni u dvoranu, moji ortaci Dejn, Rodi, Norbert, Liks, Šeri Kej i ostali iz Forest Hils bande krenuli su da se gađaju njima, prvo među sobom, na balkonu, a potom i po ostalima. Priključili su im se i ostali - nakon samo nekiliko minuta, cela dvorana se pretvorila u bojno polje kolačima, što je primoralo upravu dvorane da zatvori šank sat vremena ranije od predviđenog, ali i da isprazni dvoranu. Teško da bi i najbolji pisci holivudskih scenarija mogli da naprave bolji završetak ove proslave.
Bilo je to jedno predivno, mada pomalo gorko, veče puno ljubavi i poštovanja prema mom bratu, koje smo keva i ja jednostavno morali da podelimo sa hiljadama njegovih prijatelja i fanova.
Proslava rođendana Džoja Ramona je događaj koji će mnogima još dugo ostati u sećanju. Naročito meni, jer su se Marki i Si Džej (bez namere da utvrde da li im je Arturo govorio istinu ili ne) obratili novinarima kako bi me javno oblatili i sve ubedili da sam ja kriv što Ramones nisu nastupili - pa čak i gore od toga.
Evo nekih primera, koji još uvek kruže internetom...
Marki Ramon:
- Kada je Džoj umro, njegova majka je sve nasledila. Ramones su hteli da sviraju to veče, ali njegov brat je želeo da peva sa nama. Mi smo želeli da to urade Rob Zombi i Edi Veder, ali on je insistirao pa smo mu rekli da odjebe, nismo otišli na proslavu a rekli smo i drugim bendovima da ne idu tamo. Jedini bendovi koji su nastupili bili su Cheap Trick i Debi (Blondie) - čak je i ona rekla da se osećala bezvezno, i kada su se svetla pogasila mnogi su tamo pomislili da sledi nastup Ramonesa, a samo su dobili reflektor uperen na baner i svi su bili razočarani. I tako, sad svi znaju da je sve to krivica brata koji pati od iluzije nekakve veličine. Eto šta se desilo.
Namerno ili ne, Marki je sa liste bendova koji su nastupili "zaboravio" da spomene The Damned.
Si Džej Ramon:
- Vidite, Džojeva stvarna porodica su njegovi prijatelji i svi frikovi i lujke sa kojima se sprijateljio tokom godina druženja sa njima. Imao je jače veze sa svojom muzičkom nego sa stvarnom porodicom, jer su se ovi drugi stalno trudili da ga sjebu. Pa zamislite samo, kakav je to čovek koji bi da se okoristi o bratovljevu smrt kako bi lansirao sopstvenu karijeru koju nikada nije imao. Elem, Miki bi očigledno da iskoristi Džojevu smrt. Pozvali su nas, ali samo pod uslovom da on peva, kao da namerava da zameni Džoja. Bez obzira na sve, to je zaista tužno jer su morali da nam pruže šansu da Džojevu legendu nakon njegove smrti proslavimo na ispravan način. Oni su prevarili fanove - hoću reći, oni koji su tamo otišli jesu bili na neki način srećni što se sve to dogodilo, ali to nije ništa u poređenju sa onim kako je trebalo da bude. Ali tamo nije bilo klimaksa. Celo veče je moralo da se vrti oko jedne stvari, a to je nastup Ramonsa. A niko od nas se čak nije ni pojavio tamo.
Mediji su se primili na tu priču oko cirkusa u vezi proslave pa su je nemilosrdno rabili pitajući se zašto se niko od Ramonsa, osim Tomija, nije pojavio na proslavi, zašto niko od njih nije te večeri nastupio i zašto "The Ramones uopšte nisu bili pozvani", kako je to Arturo svima razglasio.
Kako god, nakon ovih (i sličnih) njihovih izjava, odmah su počele da mi stižu pisma i poruke pretnje ubistvom koje su slali likovi koji su se potpisivali sa "Smrt" i slično, u kojima je pisalo da sam ja taj koji treba da leži dva metra pod zemljom jer sam sprečio The Ramones da nastupe.
Stvari su postale još gore kada je na red došao Džojev nedovršeni solo album, koji smo nazvali "Don't Worry About Me"...
Narednog dana, Njujork je bio oblepljen ogromnim posterima koji su reklamirali novi broj magazina "Spin" posvećen "25-godišnjici panka". Na njima je dominirao Džoj, veći od života, njegovo ogromno lice je bilo na svakom slobodnom zidu u gradu.
Čim sam stigao u bolnicu, ispričao sam mu o sve o tome.
Bio je na ivici svesti mada je još uvek reagovao; znao sam da može da me čuje.
"Ponosan sam na tebe, burazeru" rekao sam mu.
Stisnuo mi je ruku, pogledao me, i nasmejao se.
"Hvala ti" prošaputao je.
Bile su to poslednje reči koje mi je uputio.
Usledila je besana noć.
Keva me nazvala oko 23:40, upravo dok sam se spremao da ja nazovem nju. Bili smo oboje pometeni svime što se dešava.
Ujutru je zazvonio telefon.
"Zvali su iz bolnice", čuo se kevin glas. "Rekli su da dođemo što pre." Kris Snajps je otišao na turneju sa bendom, pa sam nazvao Artura Vegu i Endija Šernofa i kazao im da dođu u bolnicu ukoliko žele da se oproste od Džefa.
Vožnja do bolnice je bila kao u snu. Ja čak nisam bio sposoban ni da vozim, pa je keva preuzela volan. Nakon svega, ona se i dalje držala, jača od mene. Prosto je neverovatno odakle je ta žena nalazila toliko snage koju je imala. U životu je prošla kroz toliko toga a i dalje je neustrašivo gurala. Džef i ja smo imali neverovatnu sreću što nam je baš ona bila majka.
Tokom vožnje, jedna pesma mi je sve vreme bila u glavi. Moj drugar Džejms Ljorandi je često puštao na džuboksu u Buro kafeu u našem komšiluku, on je tu radio za šankom a ja često utapao svoje tuge. Bila je to pesma U2 "In a little while" - lagana, soul, u stilu Otisa Redinga iz '60-tih. Pomislio sam kako bi zaista bilo lepo da moj brat čuje neku takvu utešnu melodiju koja bi mu pomogla pri prelasku u naredni svet.
Uopšte mi nije bila na umu ironija naslova ili stihova te pesme, svakako ne svesno - jednostavno, bila je to prelepa pesma. Ali, kada sam je pustio - ja, Arlin, keva, Leri, Endi i Arturo smo pukli, počeli svi da nekontrolisano plačemo. Naš momak je predugo bio u valikom bolu, samo smo hteli da njegove patnje prestanu.
Dokje pesma išla, držali smo ga za ruke i trljali ih, govorili mu "Volimo te Džoj. Uskoro ćeš biti OK. Više neće biti bola, patnje. U redu je da nas sada napustiš, svi te volimo."
Nekoliko trenutakanakon što se pesma završila, sestra je kazala: "Otišao je."
Otišao je. Otišao je sa pesmom, pomislio sam, na ono mesto na koje idu pesme kada se završe - gde god da je to.
Međutim, kada smo izašli iz bolnice, video sam svog brata po celom gradu. Ne samo na onim posterima, već svuda. Video sam ga u hiljadama klinaca na ulici koji su nosili pantalone poderanih kolena i ovalne naočari za sunce. Bio je u pesmama koje je napisao i pevao. Bio je i dalje svuda, ali najviše u mom srcu i mojoj duši, u mom telu, mom umu. Svom mlađem burazeru je i dalje bio heroj zaštitnik - ne samo kao Džoj Ramon već i mnogo više od toga, ona radilica koja se vinula do astronomskih visina i koju ništa u tome nije moglo da omete ili spreči. Njegovo hrabro zaveštanje je bilo inspiracija, baš kako sam i nameravao da ova priča bude.
"Hajde pođi sa mnom, idemo u pravi kul provod" pevao je on.
I išli smo. Hvala ti što si me poveo sa sobom, buraz.
Iako više nisi uz mene, uvek ćeš biti moj heroj.
Misliio sam da će smrt moga brata stvoriti makar kratku pauzu u ludilu koje je vladalo "Svetom Ramonsa", kako bi smo majka i ja imali koji tren ne samo za žalost i oporavak, već i da se utešimo time koliko je Džoj bio poseban. Nisam bio previše priseban tada, moglo bi se čak reći da sam ostavio svojim starim drugarima iz Ramonsa da se pobrinu da stvari i dalje ostanu "zanimljive". Riči Ramon je avionom doleteo iz Kaliforije da bi bio sa nama na sahrani, a stigao je i Tomi. Niko od ostalih članova benda mog pokojnog brata nije se udostojio da nas makar pozove, mada je Džoni poslao buket cveća na grob. Dva dana nakon Džojeve smrti - upravo u vreme kad su se njegovi obožavaoci sa svih strana okupili na sahrani - Marki Ramon je u emisiji Hauarda Sterna kukao kako ga niko nije lično pozvao da dođe na Džojevu sahranu. Narednog dana me nazvao i nastavio sa tom pričom. "Mark, pa juče sam sahranio brata" odgovorio sam mu. "Zar nisi mogao da sačekaš još nekoliko dana sa tom pričom?" "E pa" reče on, "ja mislim da je trebalo da me obavestite o tome. Niste vi to dobro uradili." "Mark, šta ti misliš, da smo slali pozivnice za sahranu? Pa došle su stotine njih koji su takođe mogli da kažu isto što i ti. Daj bre, čoveče, svi smo pukli, imaj makar malo milosti!" Iako je bio očigledno nadrndan kada je prekinuo vezu, dva sata kasnije opet je nazvao i počeo da se izvinjava za loš tajming. Kamo sreće da je tu bio kraj. Kao i obično, kada su Ramonsi bili u pitanju, stvari su ponovo pošle bzarnim tokom. U martu 2001, kada smo se još uvek nadali da će Džoj pobediti bolest, on, keva i ja smo pričali šta bi mogli da napravimo za njegov pedeseti rođendan 19. maja. On je hteo da napravimo veliku rođendansku žurku bez obzira na njegovo stanje, čak i ako ne bude mogao da joj lično prisustvuje. Želeo je da na njoj nastupe njegovi prijatelji i omiljeni lokalni bendovi, da se svi zabavljaju njemu u čast. Naterao nas je da mu obećamo da će tako biti. Nažalost, Džoj nije dočekao svoj pedeseti rođendan. Preminuo je u nedelju 15. aprila. Beše to nedelja koja je bila čudna kombinacija jevrejske Pashe, hrišćanskog Uskrsa i poslednjeg roka za plaćanje poreza na zaradu. Tragična vest je ekspresno obišla svet, pojavila se u svim medijima. Fanovi su se spontano okupljali ispred CBGB-ja, prostor ispred ulaza pretvoren je u jedno poveće svetilište posvećeno Džoju, okičeno svećama, cvećem, fotografijama, pesmama, patikama, poderanim farmerkama i raznim drugim stvarima koje su podsećale na preminulu pank rok ikonu. Na skoro svima je bilo ispisano "Volimo te Džoj". Do narednog dana se to svetilište proširilo na ceo pločnik, i na kraju doslovno prelilo na kolovoz te ulice. Za kevu i mene je podrška došla u vidu bezbroj razglednica, buketa cveća, poklon-paketa i beskrajnog niza telefonskih poziva. Zaista smo bili njima preplavljeni, pa čak i ošamućeni. Do tog trenutka smo nas dvoje postali potpuno iscrpljeni, ali ipak smo želeli da nastavimo sa planom kako da proslavimo Džojev život - na dan njegovog rođendana.
Mickey Leigh with Legs McNeil "I Slept With Joey Ramone (A Punk Rock Family Memoir)" (2009) - Chapter 41
Džoj Ramon, Miki Li i Daniel Rej (uživo, Njujork 30.03.1987)
Kada me Di Di nazvao i rekao da Ramonsi žele da snime pesmu "Go Home, Ann" koju smo nas dvojica zajedno napisali, predložio je da dođem u studio i pomognem da se to odradi. Ed Stasium bi producirao pesmu, a Lemi iz Motorheda bi uradio miks.
Bilo je pomalo uvrnuto biti ponovo u studiju sa svim Ramonsima na jednom mestu. Odsvirao sam klavijature, a Džoni me zapravo zamolio da odsviram i kompletne bas deonice - bio sam zaprepašćen što mi je uopšte dopustio da bilo šta odsviram. Di Di je čak ušao u žestoku raspravu sa svojim menadžerom zahtevajući da budem spomenut kao aktivan učesnik snimanja, što sam posebno cenio znajući da je on sa tim terao do kraja. Celo to snimanje je podosta ličilo na jednu strku, zato što im je bio potreban neki snimak za B stranu jednog singla. Igrom slučaja, pesma "Dangers Of Love" koju su uradili Džoj i Danijel Rej takođe se našla na B strani tog singla.
A stranu su zajednički potpisali Di Di, Džin Bovoar i Džoj. Bila je to odlična satirična pesma inspirisana politički motivisanom posetom Ronalda Regana jednom groblju na kome su bili sahranjeni esesovci, nazvana "Bonzo Goes To Bitburg" - u stvari, tako se zvala sve dok Reganov "drveni advokat" Džoni Ramon nije počeo da insistira da se njen naziv izmeni u "My Brain Is Hanging Upside Down (Bonzo Goes To Bitburg)".
Zbog toga što se muzički razlikovala od tipičnih pesama Ramonsa - verovatno pod Bovoarovim uticajem - a i tekstualno, zbog svog "društveno-političkog" sadržaja, svi su bili ubeđeni da je Džoj bio inicijator njenog nastanka, iako je to zapravo bio Di Di.
Britanska izdavačka kuća Beggars Banquet je objavila prvo izdanje "Bonza", koje je potom osvojilo Njujoršku muzičku nagradu za najbolji nezavisni singl u 1985. godini. A onaj drugi Bonzo, Ronald Regan, na izborima je osvojio svoj drugi predsednički mandat.
Mickey Leigh with Legs McNeil
"I Slept With Joey Ramone (A Punk Rock Family Memoir)" (2009)
- Chapter 27
originalni Beggars Banquet UK omot singla, koji je bio zabranjem u USA
Kako je već rečeno, Reganova administracija je 1986. ušla u drugu godinu svog drugog mandata. Afera "Iran-kontra" još uvek nije bila u potpunosti razotkrivena, a banda pankera u kožnjacima iz njujorškog Kvinsa je ušla u dvanaestu godinu svog postojanja. Kao proizvod njihovog predanog rada, nastao je album "Animal Boy". Na tragu njihovog prethodnog albuma "Too Tough To Die", koji su kritičari ocenili kao "povratak korenima", Ramonsi kreću u dosta ozbiljniju priču. Sa pomenutog albuma izdvojile su se dve himne koje su obeležile drugu deceniju postojanja benda: "Somebody Put Something In My Drink" i "My Brain Is Hanging Upside Down (Bonzo Goes To Bitburg)".
Nekih godinu dana pre objavljivanja albuma, predsednik Regan je palnirao da u okviru Dana pobede u Evropi, zajedno sa nemačkim kancelarom Helmutom Kolom, svetu pokaže čvrstinu veza SAD i Zapadne Nemačke, dve nacije koje su 40 godina pre toga bile neprijatelji. Rečeno - učinjeno: Regan 5. maja 1985. odlazi u Bitburg, obilazi gradsko groblje i potom drži govor u obližnjoj američkoj vojnoj bazi - što izaziva trenutni gnev širom Amerike. Mediji su tada objavili da je 49 esesovaca sahranjeno na tom groblju, i da su neki od njih učestvovali u masakriranju američkih ratnih zarobljenika. Gnevna reakcija se nije zadržala samo među američkim Jevrejima, već se to odnosilo i na razna udruženja američkih ratnih veterana kao i oba doma američkog Kongresa. Regan je u svom obraćanju na skupu baljezgao o tim esesovcima kao o vojnicima "koji su takođe bili žrtve nacizma, baš kao i oni u koncentracionim logorima... regrutovani da sprovode nacističku ideologiju mržnje". Nema potrebe naglasiti da je tim svojim budalaštinama i "odbranom palih nemačkih vojnika" njih izjednačio sa žrtvama Holokausta, i da je na taj način dao podršku nacistima.
Džoj Ramon (kao Jevrejin, lično zgađen ovim Reganovim potezom), Di Di i Džin Bovoar (basista/klavijaturista Plazmatiksa) napisali su pesmu u znak protesta, ali i kao sopstveni prilog američkoj istoriji. Džoj je u intervjuu za jedan magazin rekao: "Svi smo mi dobri Amerikanci, ali to što je Regan uradio predstavlja čisto sranje. Pa on se na neki način posrao po svima nama! Svi su mu govorili da ne ide tamo, ljudi iz njegove ekipe su mu govorili da ne ide, ali ne - on je ipak otišao. Pa, jebote, kako možeš da u tuđe ime oprostiš i zaboraviš Holokaust, to što je šest miliona ljudi bilo potrovano gasom i spaljeno? Kako možeš da kažeš Pa... dobro, sad je sve OK? To je čisto ludilo!" "Bonzo" iz naslova je zapravo šimpanza koji se pojavljuje u filmu "Bedtime For Bonzo" (1951), u kome je Ronald Regan glumio na početku svoje filmske karijere. Pesma se u originalu jednostavno zvala "Bonzo Goes To Bitburg" (Regan/majmun ide u Bitburg); problem je nastao kada je tvrdi konzervativac Džoni Ramon odbio da se pesma tako zove, zato što "vređa njegovog omiljenog predsednika": "Ja nisam nikada hteo da se Ramonsi bave politikom. Nisam mogao da im dopustim da to na albumu objave pod tim naslovom sa singla, zato je promenjeno u My Brain Is Hanging Upside Down. Ne mogu oni tako da pričaju o mom omiljenom predsedniku."
Konačno, pesma je na albumu objavljena kao "My Brain Is Hanging Upside Down" sa dodatim "Bonzo Goes To Bitburg" u zagradi. Bez obzira na ovu promenu, pesmu uglavnom svi znaju kao "Bonzo". Sam naslov pesme nije originalna ideja Ramonsa - identičan slogan su isticali demonstranti na protestima širom Evrope i Amerike, povodom ove Reganove posete. Na Di Dijev podsticaj, Džoj je napisao stihove o tome koliko je bio revoltiran tom Reganovom posetom i nepoštovanjem jevrejskih žrtava: Hej - saberi se, prekopaj po sopstvenom đubretu Stani malo, možda su ti silne pare pomutile svest Bolje prvo zovi pandure pre nego što se prijaviš Jebote, političar si a ne Hitlerov omladinac Bonzo prvo ode u Bitburg, pa onda na šolju čaja Kad sam to video na TV stvarno sam odlepio U svakom baru sam popio po jednu u čast naše spoljne politike Da se saberem Ne, ne - totalno mi je sve naopačke Ne, ne - treba mi nešto da malo usporim Ne bih da ti poželim sreću, neka vam je sve potaman Haljina od 50 hiljada dolara, rukuješ se sa njenim Veličanstvom Kroz tebe gleda k'o kroz celofan, dok ti ceo svet prigovara A ti ipak odeš tamo Ma, ko sam ja da ti to kažem Ako mi je od nečega muka Onda je to kad ti je paravan politika Hteo bih da ta vremena što pre prođu A vama uvek uspe da što duže traju
Ne, ne - totalno mi je sve naopačke Ne, ne - treba mi nešto da malo usporim
"Bonzo" je objavljen u maju 1985. kao 7'' i 12'' vinil (samo u Velikoj Britaniji, odakle je u SAD ušao striktno kao import), pod originalnim naslovom i sa originalnim omotom. Tek 1986. se našao na albumu "Animal Boy" - mutiranog naslova, naravno. U SAD je objavljeno samo neformalno DJ promo izdanje za radio stanice, sa potpuno belom prednjom stranom omota - podjednako iz "finansijskih i političkih razloga".
Džef je u bolnici Sv. Vinsent proveo otprilike mesec dana. Kada smo otišli da ga posetimo, nije mogao da govori jer mu je jezik bio otečen od Torazina koji su mu tamo davali. Uvid u neke delove bolničkog kartona Džefrija Hajmana jasno nam je stavio do znanja da on ima stvarne zdravstvene probleme.
EMOCIONALNI FAKTORI:
Pacijent suštinski sebe vidi kao osobu sa manjkom samopouzdanja, i to kao kombinaciju podjednako opasnog i ugroženog lika koji sa značajnom dozom opreza i sumnje pristupa nepoznatim osobama, pritom često pogrešno procenjujući ljude.
On oseća veliku dozu bola kroz anksioznost, oseća se kao da je prepušten na milost spoljašnjim i unutrašnjim silama koje su van njegove kontrole, što kulminira eksplozivnim ponašanjem udruženim sa konfuznom depresijom.
Ovaj pacijent sebe oseća kao pasivnu, ovisnu osobu ambivalentne seksualne identifikacije, protiv čega je sklon da se brani distanciranjem do tačke otuđenja ukoliko njegovi rituali više ne mogu da obuzdaju anksioznost.
Njegov odnos prema autoritetima je osetno pun straha, on se u prisustvu takvih osoba oseća kao da mu je život u opasnosti. On tada nije sposoban da potisne osećaj opasnosti jer komplikacije koje sam stvara, u maloj meri sadrže agresivne reakcije. Tada beži u podsvesnu fantaziju za koju su svesni odušci neprihvatljivi, što zatim stvara spiralu tenzija koja na kraju kulminira eksplozivnim ponašanjem.
REZIME I ZAKLJUČCI:
Struktura ličnosti ovog pacijenta je u skladu sa dijagnozom "šizofrenija paranoidnog tipa" sa minimalnim oštećenjem mozga (uzrok tome je najverovatnije duga istorija bolesti). Preporučuje se intenzivna psihoterapija u cilju ojačanja njegovih opsesivno-kompulzivnih načina odbrane koji mu pomažu da rastumači prvo spoljašnu pa zatim i njegovu unutrašnju realnost, a naročito njegove rakcije pune besa.
Bilo je teško reći koliko je boravak u bolnici Sv. Vinsent zaista pomogao Džefu.
Mickey Leigh with Legs McNeil
"I Slept With Joey Ramone (A Punk Rock Family Memoir)" (2009)
- Chapter 11
"Mislim da je psihoterapija potrebna svakome. Svet bi tada bio daleko zdraviji."
#1 Spavao sam sa Džojem Ramonom - i njegovom kevom!
Naši matorci - Šarlota Mendel i Noel Hajman - su odrasli u krugu od par milja u Bruklinu, Njujork. Šašavo, ali prvi put su se sreli stotinu milja dalje u odmaralištu Nivel u Ketskilsu. To planinsko odmaralište, poznato i kao "Boršč pojas", postalo je posle Drugog svetskog rata omiljeno mesto okupljanja usamljenih mladih Jevreja u lovu na vezu. Na sreću, za moga brata i mene - da ne spominjem i milione fanova Ramonsa širom sveta - keva i ćale su se smuvali na dočeku Nove 1946. godine. Kada su se upoznali, keva je imala devetnaest godina. Do dvadesete se već udala za Noela. "Htela sam da pobegnem od kuće", rekla je.
Ćaletovi matorci su bili iz Bruklina, Jevreji poreklom iz Evrope skromnog imovinskog stanja. I kevini su bili Jevreji iz Bruklina, ali imućniji. Šarlotina familija nije baš bila sigurna da li su oni par po meri.
"Nisam živela shodno očekivanjima mog oca" pričala je Šarlota. "Noel je u početku bio zabavan. Bio je stariji od mene i vozio je kabriolet. Želela sam uzbuđenja od života, baš kao i on. Proveli smo zajedno fine trenutke."
Nakon venčanja, par se preselio u skroman stan u 93. ulici na Menhetnu. Noel je bio vredan vlasnik nedavno osnovane špediterske firme pod nazivom "Noelov Transfer". Kada je ostala trudna sa mojim starijim bratom, Šarota je napustila posao komercijalnog umetnika u jednoj agenciji.
Džefri Ros Hajman je rođen 19. maja 1951. godine, u bolnici Bet Izrael na Menhetnu. Mladi par i njihove podjednako oduševljene familije radosno su pozdravili Džefov dolazak, ali taj blagosloveni dan nije prošao bez ekstremnog stresa. Velika pretnja u životu moga brata dogodila se zapravo pre nego što je po prvi put udahnuo punim plućima. Kako to sa prirodom obično biva, tkivo još jednog fetusa koji se nije razvio bilo je prilepljeno za njegovu kičmu. Medicina to stanje naziva "sakrokoksigelni teratom"; to je tip tumora čije se ćelije vidno razlikuju od okolnog tkiva. Javlja se u 1 od 35 do 40 hiljada porođaja, i to 75% kod ženske novorođenčadi. Ukoliko se taj tumor ukloni na pravilan način, prognoze za oporavak su dobre. Ukoliko deliči teratoma ostanu - ili se zakasni sa dijagnozom - raste rizik od maligniteta. On se rodio sa nepuna 3 kg, a teratom je bio veličine loptice za bejzbol.
Operacija uklanjanja tog teratoma je bila veoma rizična zbog mesta na kome se nalazio, ali nije se mogla izbeći, zato što bi došlo do daleko gorih komplikacija da su ga tu ostavili. Par nedelja kasnije, kada su lekari zaključili da je Džefovo sitno telo dovoljno ojačalo da podnese traumu operacije, to je bilo uspešno učinjeno. Nekakvo oštećenje kičmenog tkiva je bilo neizbežno, što bi moglo da prouzrokuje neurološke probleme tokom života. Tada se nivo tih problema nije mogao predvideti, ali doktori su se nadali da neće biti pogubnog efekta, ako ga uopšte bude, u Džefovom daljem razvoju. Keva i ćale su sa olakšanjem negovali Džefa sve dok se nije oporavio, izgledalo je da će moj Veliki Buraz odrasti u normalnog i srećnog dečaka.
Godinu dana kasnije, Keva, Ćale i Džef su se preselili u Kvins i odseli u kraju u kome je živela jevrejska srednja klasa, poznatom kao Forest Hils. Uselili su se u jedan baštenski apartman u tom kraju, blizu ukrštanja glavnih saobraćajnica za Long Ajlend i Grand Central. Apartman je bio zgodno lociran na sredini razdaljine između dva glavna aerodroma, Lagvardije i Ajdlvajlda.
Ispred apartmana se nalazio pešački nadvožnjak iznad puta za Grand Central, kojim se stizalo do Flašing Medou parka u kome je 1939. godine bila održana Svetska izložba. U parku je bio jezerce, na kome ste tokom leta preko dana mogli da veslate u iznajmljenom čamcu a uveče kraj njega posmatrate velike vatromete. Forest Hils je bila mala i ugodna zajednica, zabavno mesto u kome deca rastu zdrava i čitava.
A ONDA JEDNE NOĆI u oktobru 1953. godine, uz pomoć Ćaletovih instinktivnih impulsa i Kevine nepokolebljive asistencije, počelo je sakupljanje delova za pravljenje mene. Devet meseci kasnije, po prvi put sam se suočio sa njima i Džefom.
Nazvali su me Mičel Li Hajman.
Rođen sam 15. jula 1954. u Opštoj bolnici Forest Hilsa, prošao sam sve kontrole uz samo par slepljenih nožnih prstića, što je bilo uredno upisano u moj dosije. Ćale nas je sve odvezao do nove kuće koju je nedavno kupio zbog proširenja familije. Kuća je bila pravo preko puta apartmana u kome su do tada živeli. Naša kuća je imala fino zadnje dvorištance sa jednim trešnjevim drvcetom, koje je raslo zajedno sa mnom i Džefom.
Koliko smo buraz i ja kapirali, mi smo tada bili jedna srećna porodica; međutim, samo par godina kasnije, iz sobe naših matoraca počeli su da dopiru i neki neprijatni glasovi. Džef i ja smo delili zajedničku spavaću sobu na suprotnom kraju hodnika u odnosu na sobu Keve i Ćaleta, na zadnjem spratu kuće.
Džef je bio super veliki brat. Kada bih se noću uplašio, od gruvanja vatrometa sa jezera ili nakon gledanja strašnih filmova poput "Osvajača sa Marsa", "Puzajućeg oka" ili "Stvora", bežao sam u njegov krevet radi zaštite.
"Džefe! Upomoć!" vrištao sam. "Čudovišta su ispod mog kreveta i hoće da me tamo uvuku!"
"Dođi ovamo", rekao bi on, povlačeći pokrivač sa kreveta. "Možeš da spavaš sa mnom. Ovde ćeš biti na sigurnom."
Džef je imao samo pet godina, ali kao da nije bio svestan opasnosti koje su vrebale ispod njegovog kreveta. A možda je za Džefa stvaran život i bez njih bio dovoljno strašan - srpasti ožiljak na njegovim leđima ga je stalno podsećao na stvarne opasnosti.
Naši drugari Dejvid i Reba su živeli niz ulicu, i naša mama se sprijateljila sa njihovim roditeljima, Henkom i Fransis Lešer.
"Sećam se", pričao je Dejvid Lešer, "obično smo jurcali po parkingu ispred moje kuće i igrali se blesavih igara, na primer Usranko." U suštini, bila je to najobičnija jurnjava "signifikantnog" imena. Umesto šuge, bio je tu Usranko. Glavna strategija je da na kraju dana ne budeš baš ti onaj kome je zapalo to ime, jer bi te na povratku kući svi ismevali i drali se "Hej, Usranko!". Nekako, Džef je često ispadao Usranko.
Jednog dana, gomila nas se igrala u lavirintima mračnih podruma stambene zgrade u komšiluku. Iznenada, neko je uzviknuo "Beži! Duh!" Svi smo počeli da vrištimo i bežimo ka izlazu. Čak i pored vrištanja dece, svako je jasno mogao da čuje tresak koji je prouzrokovala moja glava pri sudaru sa gvozdenom cevi koja joj se našla na putu. Stropoštao sam se na pod i počeo da plačem. Sećam se da me je potom Džef podigao i rekao "Bolje da pođemo kući." Iako su svi naoko bežali, on stao da bi me izvukao odatle.
Krv mi je prekrila oči i lice. Džef me zagrlio, držao za ruku i doveo kući pred užasnute matorce, koji su me hitno odveli kod lekara. Bilo mi je to prvo iskustvo sa ukusom jakih lekova i šavova - imao sam pet kopči posred glave.
Kada je anestetik počeo da slabije deluje, otvorio sam oči i video Džefa kako mi se smeje dok drži šarene aviončiće iznad moje glave. Napravio ih je samo za mene dok sam spavao.
"Sviđaju ti se?", pitao me.
"Kaži hvala velikom bati" rekla mi je Keva. "On te doneo kući."
"Hvala, Džehhhhh..." mumlao sam, još uvek napola sanjiv, dok je Ćale kačio aviončiće iznad moje glave. U stvari, mi našeg oca nismo zvali Tata ili Ćale. Zvali smo ga "Ortak", jer smo mu taj nadimak dali zato što je svaki put kada dođe s posla uzvikivao "Hej Ortak!" dok nas je podizao uvis. "Hej Ortak!", uzvraćali smo, nadajući se još po kojem uzletanju. I tako mu ostade to ime.
Majka nam je bila živahna i puna ljubavi. Uvek nas je učila raznim stvarima, čitala nam priče ili nas učila da crtamo. Potrudila se da slušamo svaku vrstu muzike, od dečijih pesmica do klasike poput "Petra i Vuka" Prokofjeva. Kao porodica, sve smo zajedno radili. Keva, Ćale, Džef i ja smo sami smišljali zabavu. Uživali smo da se igramo u toj sobi. Popeli bi smo se na klavir i pevali pesme poput "Kada sveci marširaju" ili "Ona će doći pod planinu". Ćaletova keva, baba Fani, je kupila Džefu harmoniku koju je on obožavao. Vrlo brzo je ušao u štos, svirao naročito razna "basiranja" - možda zbog previše slušanja Lorensa Velka. Meni su kupili mali ukulele, koji sam takođe voleo. Nažalost, slomio sam ga u paramparčad jedne večeri nakon "svirke", kada sam skočio sa klavira pravo na mali instrument koji je bio na podu. Beše to zvuk za pamćenje.
Bilo je to nakon što smo se vratili kući sa naše prve cirkuske predstave u Medison Skver Gardenu, kada Džef uzviknu: "Hej! Hajde da se igramo tačke bacanja noževa!"
"To!" rekao sam, "Poput fantastične familije Fonten!"
Džef je zgrabio pola tuceta noževa iz kuhinje. Izašli smo na travnjak kraj kuće i ja sam legao dole raširenih ruku i nogu. Džef je imitirao zvuk doboša. Kako je on bacio prvi nož, tako je Keva sa kuhinjskog prozora vrisnula "Džefri! Da nisi bacio taj nož!", u istom trenu kada je on proleteo kraj moje glave.
"Ali, daj, Mama" objasnio sam, "pa samo se igramo cirkusa!"
Istrčala je iz kuće sa papirom i bojicama u ruci. "Da se vas dvojica nikada više niste igrali noževima, jasno? Evo, igrajte se sa ovim" reče ona i dade nam bojice.
Čim je nestala iz vidokruga, opet sam se bacio na travnjak, Džef je opet dobošario - i gađao me bojicama.
Tokom zime, Keva i Ćale su nas često vodili u odmaralište na Medveđoj planini, gde smo se klizali i sankali. Na kraju dana, išli bi smo u brvnaru i večerali ispred ogromnog kamina. Jednom prilikom, baš kada smo hteli da uđemo u brvnaru, naišla je dugačka kolona vozila. Rekli su nam da sačekamo napolju, na stazi kraj ulaza, dok je kolona policajaca i ljudi u odelima nekoga uvodila unutra. "To je predsednik!" uzviknu Ćale. "Mahnite mu, možda vas pozdravi!"
Džef i ja smo se pogledali i počeli da skačemo i vičemo "Ej, Predsedniče! Daj zdravo!"
Bili smo pomalo nervozni. Par meseci pre toga, stajali smo na nadvožnjaku kod Grand Centrala kada je slična kolona prošla ispod nas. Toga dana, naša gomila dece je bacala kamenčiće na kola koja su prolazila. Džek Birn, siledžija iz komšiluka koji je imao pik na mog brata, kamenom je uspeo da pogodi jedan auto u koloni. Što je najgore, neki panduri su stajali na nadvožnjaku i videli nas kako bežimo. Džef i ja smo se uprpili da su predsednika sada dopratili ti isti panduri - koji bi mogli da nas prepoznaju. Međutim, kako matorcima nismo ništa rekli o tom incidentu, nastavili smo da mašemo i vičemo predsedniku.
Dok nam se približavao, uspeli smo da privučemo njegovu pažnju. Predsednik SAD je na trenutak zastao i pored obezbeđenja nam prišao. Pomislili smo da smo u velikoj nevolji, ali i pre nego što smo to ukapirali, rukovali smo se sa predsednikom Dvajtom Ajzenhauerom. Ajk nam je tada kazao da budemo dobri momci i slušamo roditelje.
Smatrali smo da smo tada dobili predsedničko pomilovanje.
Tokom leta, odlazili bi smo do Flešing Medou jezerceta na pecanje, piknik ili veslanje. Ćale nas je naučio igru "Potapanje Bizmarka". Bacili bi smo konzervu ili flašu u vodu i gađali je kamenjem sve dok ne potone. To nam je bila omiljena igra, iako niko od nas nije imao blage veze šta je dođavola to "Bizmark".
Džef je voleo da hvata leptire; čak je napravio i zbirku. Na specijalnu tablu je špenadlama pribadao svoj plen i zapisivao naziv vrste ispod svakog od njih. Njegova glavna premija je bio Mamutski Vicekralj. Problem je bio u tome što Džef nikada nije poštovao pravila po pitanju očuvanja leptira, pa su se oni sušili i bez izuzetka pretvarali u prašinu već naredne nedelje.
Džef je bio srećno dete kakvo ste obično mogli da nađete u Forest Hilsu tokom 50-ih; valjao se po travnatim brežuljcima, smejao, ustajao, vrteo u krug ispruženih dugačkih koščatih ruku, ponovo padao na zemlju poput nekog pijanog majmuna.
Nagovarao me je da mu se pridružim, uz upozorenje "Ali da ne povraćaš po meni!"
Uradio sam oba.
Imali smo načina da zajednički radimo skoro sve, pomagali jedan drugom da se popnemo na neko drvo kada su dani bili sunčani, zajedno menjali stihove pesme "O Suzana" u podrumu kada je napolju bilo kišno.
Moj veliki burazer je bio otvoren i odvažan, veseo i talentovan, i - kao što sam već rekao - hrabar. On nije bio lujka. Nije bio gnevan, povučen, problematičan, bolešljiv, usamljen niti zabrinut. Džef je bio nasmejan, srećan dugonogi klinac, koji je voleo da trči kroz gustu travu, lovi leptire, zove me da mu se pridružim.
Kada zatvorim oči i pomislim na svog brata, to su prve stvari koje vidim.
Mickey Leigh with Legs McNeil
"I Slept With Joey Ramone (A Punk Rock Family Memoir)" (2009)
- Chapter 1
Kada su Ramonsi 1976. snimili svoj debi album, bila je to objava stvarnog rođenja pank roka. Brzi i frenetični, u kožnim jaknama i pocepanim farmerkama, Ramonsi su postali glas nezadovoljne omladine sedamdesetih i osamdesetih, izvršili uticaj na nebrojeno mnogo bendova i inspirisali kontrakulturu decenija koje su sledile.
Rođen kao Džefri Hajman iz Kvinsa u Njujorku, Džoj Ramon je bio čudesni i izvanredni pevač i jedan od osnivača The Ramones. Lica sakrivenog iza naočara za sunce sa dioptrijom i ćube tamne kose, on je pomogao u definisanju početnog imidža panka, a njegova karijera frontmena Ramonsa duža od dve decenije donela mu je večnost.
Ispričana od strane Džojevog brata, Mikija Lija, knjiga "Spavao sam sa Džojem Ramonom (Memoari jedne pank rok porodice)" nam pruža intiman pogled na turbulentan život jedne od najvećih i najneverovatnijih muzičkih ikona Amerike.
Na iskren, humorističan i prijemčiv način, Miki sa čitaocem deli fascinantnu, na mahove i uznemirujuću priču o odrastanju uz emotivno nesređenog brata koji je postao rok zvezda i o uticaju koji je to imalo na njihovu porodicu. On nam priča o tome kako je Džoj koristio muziku da se nosi sa duševnom bolešću; kako je prigrlio glamurozan noćni život njujorške scene; kako je promovisao CBGB klub zajedno sa bendovima poput Talking Heads i Blondie; kako je doneo pank u Britaniju, sučeljavajući se sa Sex Pistolsima i menjajući istoriju muzike.
Izdaja i međusobni sukobi su na kraju došli glave bendu. Iako muzika i dalje živi za nove generacije koje tek treba da je otkriju, "Spavao sam sa Džojem Ramonom" je trajni portret jednog čoveka koji se borio da pronađe svoj glas i brata koji ga je mnogo voleo.
