GROBLJANSKI KRUG: I Slept With Joey Ramone

#1 Spavao sam sa Džojem Ramonom - i njegovom kevom!

Naši matorci - Šarlota Mendel i Noel Hajman - su odrasli u krugu od par milja u Bruklinu, Njujork. Šašavo, ali prvi put su se sreli stotinu milja dalje u odmaralištu Nivel u Ketskilsu. To planinsko odmaralište, poznato i kao "Boršč pojas", postalo je posle Drugog svetskog rata omiljeno mesto okupljanja usamljenih mladih Jevreja u lovu na vezu. Na sreću, za moga brata i mene - da ne spominjem i milione fanova Ramonsa širom sveta - keva i ćale su se smuvali na dočeku Nove 1946. godine. Kada su se upoznali, keva je imala devetnaest godina. Do dvadesete se već udala za Noela. "Htela sam da pobegnem od kuće", rekla je.

Ćaletovi matorci su bili iz Bruklina, Jevreji poreklom iz Evrope skromnog imovinskog stanja. I kevini su bili Jevreji iz Bruklina, ali imućniji. Šarlotina familija nije baš bila sigurna da li su oni par po meri.

"Nisam živela shodno očekivanjima mog oca" pričala je Šarlota. "Noel je u početku bio zabavan. Bio je stariji od mene i vozio je kabriolet. Želela sam uzbuđenja od života, baš kao i on. Proveli smo zajedno fine trenutke."

Nakon venčanja, par se preselio u skroman stan u 93. ulici na Menhetnu. Noel je bio vredan vlasnik nedavno osnovane špediterske firme pod nazivom "Noelov Transfer". Kada je ostala trudna sa mojim starijim bratom, Šarota je napustila posao komercijalnog umetnika u jednoj agenciji.

Džefri Ros Hajman je rođen 19. maja 1951. godine, u bolnici Bet Izrael na Menhetnu. Mladi par i njihove podjednako oduševljene familije radosno su pozdravili Džefov dolazak, ali taj blagosloveni dan nije prošao bez ekstremnog stresa. Velika pretnja u životu moga brata dogodila se zapravo pre nego što je po prvi put udahnuo punim plućima. Kako to sa prirodom obično biva, tkivo još jednog fetusa koji se nije razvio bilo je prilepljeno za njegovu kičmu. Medicina to stanje naziva "sakrokoksigelni teratom"; to je tip tumora čije se ćelije vidno razlikuju od okolnog tkiva. Javlja se u 1 od 35 do 40 hiljada porođaja, i to 75% kod ženske novorođenčadi. Ukoliko se taj tumor ukloni na pravilan način, prognoze za oporavak su dobre. Ukoliko deliči teratoma ostanu - ili se zakasni sa dijagnozom - raste rizik od maligniteta. On se rodio sa nepuna 3 kg, a teratom je bio veličine loptice za bejzbol.

Operacija uklanjanja tog teratoma je bila veoma rizična zbog mesta na kome se nalazio, ali nije se mogla izbeći, zato što bi došlo do daleko gorih komplikacija da su ga tu ostavili. Par nedelja kasnije, kada su lekari zaključili da je Džefovo sitno telo dovoljno ojačalo da podnese traumu operacije, to je bilo uspešno učinjeno. Nekakvo oštećenje kičmenog tkiva je bilo neizbežno, što bi moglo da prouzrokuje neurološke probleme tokom života. Tada se nivo tih problema nije mogao predvideti, ali doktori su se nadali da neće biti pogubnog efekta, ako ga uopšte bude, u Džefovom daljem razvoju. Keva i ćale su sa olakšanjem negovali Džefa sve dok se nije oporavio, izgledalo je da će moj Veliki Buraz odrasti u normalnog i srećnog dečaka.

Godinu dana kasnije, Keva, Ćale i Džef su se preselili u Kvins i odseli u kraju u kome je živela jevrejska srednja klasa, poznatom kao Forest Hils. Uselili su se u jedan baštenski apartman u tom kraju, blizu ukrštanja glavnih saobraćajnica za Long Ajlend i Grand Central. Apartman je bio zgodno lociran na sredini razdaljine između dva glavna aerodroma, Lagvardije i Ajdlvajlda.

Ispred apartmana se nalazio pešački nadvožnjak iznad puta za Grand Central, kojim se stizalo do Flašing Medou parka u kome je 1939. godine bila održana Svetska izložba. U parku je bio jezerce, na kome ste tokom leta preko dana mogli da veslate u iznajmljenom čamcu a uveče kraj njega posmatrate velike vatromete. Forest Hils je bila mala i ugodna zajednica, zabavno mesto u kome deca rastu zdrava i čitava.

A ONDA JEDNE NOĆI u oktobru 1953. godine, uz pomoć Ćaletovih instinktivnih impulsa i Kevine nepokolebljive asistencije, počelo je sakupljanje delova za pravljenje mene. Devet meseci kasnije, po prvi put sam se suočio sa njima i Džefom.

Nazvali su me Mičel Li Hajman.

Rođen sam 15. jula 1954. u Opštoj bolnici Forest Hilsa, prošao sam sve kontrole uz samo par slepljenih nožnih prstića, što je bilo uredno upisano u moj dosije. Ćale nas je sve odvezao do nove kuće koju je nedavno kupio zbog proširenja familije. Kuća je bila pravo preko puta apartmana u kome su do tada živeli. Naša kuća je imala fino zadnje dvorištance sa jednim trešnjevim drvcetom, koje je raslo zajedno sa mnom i Džefom.

Koliko smo buraz i ja kapirali, mi smo tada bili jedna srećna porodica; međutim, samo par godina kasnije, iz sobe naših matoraca počeli su da dopiru i neki neprijatni glasovi. Džef i ja smo delili zajedničku spavaću sobu na suprotnom kraju hodnika u odnosu na sobu Keve i Ćaleta, na zadnjem spratu kuće.

Džef je bio super veliki brat. Kada bih se noću uplašio, od gruvanja vatrometa sa jezera ili nakon gledanja strašnih filmova poput "Osvajača sa Marsa", "Puzajućeg oka" ili "Stvora", bežao sam u njegov krevet radi zaštite.

"Džefe! Upomoć!" vrištao sam. "Čudovišta su ispod mog kreveta i hoće da me tamo uvuku!"

"Dođi ovamo", rekao bi on, povlačeći pokrivač sa kreveta. "Možeš da spavaš sa mnom. Ovde ćeš biti na sigurnom."

Džef je imao samo pet godina, ali kao da nije bio svestan opasnosti koje su vrebale ispod njegovog kreveta. A možda je za Džefa stvaran život i bez njih bio dovoljno strašan - srpasti ožiljak na njegovim leđima ga je stalno podsećao na stvarne opasnosti.

Naši drugari Dejvid i Reba su živeli niz ulicu, i naša mama se sprijateljila sa njihovim roditeljima, Henkom i Fransis Lešer.

"Sećam se", pričao je Dejvid Lešer, "obično smo jurcali po parkingu ispred moje kuće i igrali se blesavih igara, na primer Usranko." U suštini, bila je to najobičnija jurnjava "signifikantnog" imena. Umesto šuge, bio je tu Usranko. Glavna strategija je da na kraju dana ne budeš baš ti onaj kome je zapalo to ime, jer bi te na povratku kući svi ismevali i drali se "Hej, Usranko!". Nekako, Džef je često ispadao Usranko.

Jednog dana, gomila nas se igrala u lavirintima mračnih podruma stambene zgrade u komšiluku. Iznenada, neko je uzviknuo "Beži! Duh!" Svi smo počeli da vrištimo i bežimo ka izlazu. Čak i pored vrištanja dece, svako je jasno mogao da čuje tresak koji je prouzrokovala moja glava pri sudaru sa gvozdenom cevi koja joj se našla na putu. Stropoštao sam se na pod i počeo da plačem. Sećam se da me je potom Džef podigao i rekao "Bolje da pođemo kući." Iako su svi naoko bežali, on stao da bi me izvukao odatle.

Krv mi je prekrila oči i lice. Džef me zagrlio, držao za ruku i doveo kući pred užasnute matorce, koji su me hitno odveli kod lekara. Bilo mi je to prvo iskustvo sa ukusom jakih lekova i šavova - imao sam pet kopči posred glave.

Kada je anestetik počeo da slabije deluje, otvorio sam oči i video Džefa kako mi se smeje dok drži šarene aviončiće iznad moje glave. Napravio ih je samo za mene dok sam spavao.

"Sviđaju ti se?", pitao me.

"Kaži hvala velikom bati" rekla mi je Keva. "On te doneo kući."

"Hvala, Džehhhhh..." mumlao sam, još uvek napola sanjiv, dok je Ćale kačio aviončiće iznad moje glave.
U stvari, mi našeg oca nismo zvali Tata ili Ćale. Zvali smo ga "Ortak", jer smo mu taj nadimak dali zato što je svaki put kada dođe s posla uzvikivao "Hej Ortak!" dok nas je podizao uvis. "Hej Ortak!", uzvraćali smo, nadajući se još po kojem uzletanju. I tako mu ostade to ime.

Majka nam je bila živahna i puna ljubavi. Uvek nas je učila raznim stvarima, čitala nam priče ili nas učila da crtamo. Potrudila se da slušamo svaku vrstu muzike, od dečijih pesmica do klasike poput "Petra i Vuka" Prokofjeva. Kao porodica, sve smo zajedno radili. Keva, Ćale, Džef i ja smo sami smišljali zabavu. Uživali smo da se igramo u toj sobi. Popeli bi smo se na klavir i pevali pesme poput "Kada sveci marširaju" ili "Ona će doći pod planinu".
Ćaletova keva, baba Fani, je kupila Džefu harmoniku koju je on obožavao. Vrlo brzo je ušao u štos, svirao naročito razna "basiranja" - možda zbog previše slušanja Lorensa Velka. Meni su kupili mali ukulele, koji sam takođe voleo. Nažalost, slomio sam ga u paramparčad jedne večeri nakon "svirke", kada sam skočio sa klavira pravo na mali instrument koji je bio na podu. Beše to zvuk za pamćenje.

Bilo je to nakon što smo se vratili kući sa naše prve cirkuske predstave u Medison Skver Gardenu, kada Džef uzviknu: "Hej! Hajde da se igramo tačke bacanja noževa!"

"To!" rekao sam, "Poput fantastične familije Fonten!"

Džef je zgrabio pola tuceta noževa iz kuhinje. Izašli smo na travnjak kraj kuće i ja sam legao dole raširenih ruku i nogu. Džef je imitirao zvuk doboša. Kako je on bacio prvi nož, tako je Keva sa kuhinjskog prozora vrisnula "Džefri! Da nisi bacio taj nož!", u istom trenu kada je on proleteo kraj moje glave.

"Ali, daj, Mama" objasnio sam, "pa samo se igramo cirkusa!"

Istrčala je iz kuće sa papirom i bojicama u ruci. "Da se vas dvojica nikada više niste igrali noževima, jasno? Evo, igrajte se sa ovim" reče ona i dade nam bojice.

Čim je nestala iz vidokruga, opet sam se bacio na travnjak, Džef je opet dobošario - i gađao me bojicama.

Tokom zime, Keva i Ćale su nas često vodili u odmaralište na Medveđoj planini, gde smo se klizali i sankali. Na kraju dana, išli bi smo u brvnaru i večerali ispred ogromnog kamina. Jednom prilikom, baš kada smo hteli da uđemo u brvnaru, naišla je dugačka kolona vozila. Rekli su nam da sačekamo napolju, na stazi kraj ulaza, dok je kolona policajaca i ljudi u odelima nekoga uvodila unutra.
"To je predsednik!" uzviknu Ćale. "Mahnite mu, možda vas pozdravi!"

Džef i ja smo se pogledali i počeli da skačemo i vičemo "Ej, Predsedniče! Daj zdravo!"

Bili smo pomalo nervozni. Par meseci pre toga, stajali smo na nadvožnjaku kod Grand Centrala kada je slična kolona prošla ispod nas. Toga dana, naša gomila dece je bacala kamenčiće na kola koja su prolazila. Džek Birn, siledžija iz komšiluka koji je imao pik na mog brata, kamenom je uspeo da pogodi jedan auto u koloni. Što je najgore, neki panduri su stajali na nadvožnjaku i videli nas kako bežimo. Džef i ja smo se uprpili da su predsednika sada dopratili ti isti panduri - koji bi mogli da nas prepoznaju. Međutim, kako matorcima nismo ništa rekli o tom incidentu, nastavili smo da mašemo i vičemo predsedniku.

Dok nam se približavao, uspeli smo da privučemo njegovu pažnju. Predsednik SAD je na trenutak zastao i pored obezbeđenja nam prišao. Pomislili smo da smo u velikoj nevolji, ali i pre nego što smo to ukapirali, rukovali smo se sa predsednikom Dvajtom Ajzenhauerom. Ajk nam je tada kazao da budemo dobri momci i slušamo roditelje.

Smatrali smo da smo tada dobili predsedničko pomilovanje.

Tokom leta, odlazili bi smo do Flešing Medou jezerceta na pecanje, piknik ili veslanje. Ćale nas je naučio igru "Potapanje Bizmarka". Bacili bi smo konzervu ili flašu u vodu i gađali je kamenjem sve dok ne potone. To nam je bila omiljena igra, iako niko od nas nije imao blage veze šta je dođavola to "Bizmark".

Džef je voleo da hvata leptire; čak je napravio i zbirku. Na specijalnu tablu je špenadlama pribadao svoj plen i zapisivao naziv vrste ispod svakog od njih. Njegova glavna premija je bio Mamutski Vicekralj. Problem je bio u tome što Džef nikada nije poštovao pravila po pitanju očuvanja leptira, pa su se oni sušili i bez izuzetka pretvarali u prašinu već naredne nedelje.

Džef je bio srećno dete kakvo ste obično mogli da nađete u Forest Hilsu tokom 50-ih; valjao se po travnatim brežuljcima, smejao, ustajao, vrteo u krug ispruženih dugačkih koščatih ruku, ponovo padao na zemlju poput nekog pijanog majmuna.

Nagovarao me je da mu se pridružim, uz upozorenje "Ali da ne povraćaš po meni!"

Uradio sam oba.

Imali smo načina da zajednički radimo skoro sve, pomagali jedan drugom da se popnemo na neko drvo kada su dani bili sunčani, zajedno menjali stihove pesme "O Suzana" u podrumu kada je napolju bilo kišno.

Moj veliki burazer je bio otvoren i odvažan, veseo i talentovan, i - kao što sam već rekao - hrabar. On nije bio lujka. Nije bio gnevan, povučen, problematičan, bolešljiv, usamljen niti zabrinut. Džef je bio nasmejan, srećan dugonogi klinac, koji je voleo da trči kroz gustu travu, lovi leptire, zove me da mu se pridružim.

Kada zatvorim oči i pomislim na svog brata, to su prve stvari koje vidim.

Mickey Leigh with Legs McNeil

"I Slept With Joey Ramone (A Punk Rock Family Memoir)" (2009)

- Chapter 1

Kada su Ramonsi 1976. snimili svoj debi album, bila je to objava stvarnog rođenja pank roka. Brzi i frenetični, u kožnim jaknama i pocepanim farmerkama, Ramonsi su postali glas nezadovoljne omladine sedamdesetih i osamdesetih, izvršili uticaj na nebrojeno mnogo bendova i inspirisali kontrakulturu decenija koje su sledile.

Rođen kao Džefri Hajman iz Kvinsa u Njujorku, Džoj Ramon je bio čudesni i izvanredni pevač i jedan od osnivača The Ramones. Lica sakrivenog iza naočara za sunce sa dioptrijom i ćube tamne kose, on je pomogao u definisanju početnog imidža panka, a njegova karijera frontmena Ramonsa duža od dve decenije donela mu je večnost.

Ispričana od strane Džojevog brata, Mikija Lija, knjiga "Spavao sam sa Džojem Ramonom (Memoari jedne pank rok porodice)" nam pruža intiman pogled na turbulentan život jedne od najvećih i najneverovatnijih muzičkih ikona Amerike.

Na iskren, humorističan i prijemčiv način, Miki sa čitaocem deli fascinantnu, na mahove i uznemirujuću priču o odrastanju uz emotivno nesređenog brata koji je postao rok zvezda i o uticaju koji je to imalo na njihovu porodicu. On nam priča o tome kako je Džoj koristio muziku da se nosi sa duševnom bolešću; kako je prigrlio glamurozan noćni život njujorške scene; kako je promovisao CBGB klub zajedno sa bendovima poput Talking Heads i Blondie; kako je doneo pank u Britaniju, sučeljavajući se sa Sex Pistolsima i menjajući istoriju muzike.

Izdaja i međusobni sukobi su na kraju došli glave bendu. Iako muzika i dalje živi za nove generacije koje tek treba da je otkriju, "Spavao sam sa Džojem Ramonom" je trajni portret jednog čoveka koji se borio da pronađe svoj glas i brata koji ga je mnogo voleo.

Goodreads: I Slept With Joey Ramone