"In The Flat Field" je debi album Bauhaus, prvo dugosvirajuće izdanje za novoformiranu izdavačku kuću 4AD (uknjiženo pod kataloškim brojem 13) i jedna od prvih "gothic-rock" ploča uopšte. Album je bio sniman od decembra 1979 do jula 1980 godine, a objavljen - po jednim izvorima 3. a po drugim 5. novembra 1980. godine. Objavljen je sa dvomesečnim zakašnjenjem u odnosu na planirani datum izdanja (septembar), zato što članovi benda nisu bili zadovoljni snimljenom verzijom pesme "Double dare", smatrajući da je ona koju su izveli kod Johna Peela daleko bolja, tako da se dobijanje dozvole od strane BBC oteglo na puna dva meseca.
Kako nisu znali drugačije da opišu nešto toliko novo i drugačije čak i od albuma "Closer", koji su Joy Division objavili šest meseci ranije, rok kritičari su se nasrali silnih poređenja i "look-a-like" etiketa kako albuma tako i samog benda, uporno pokušavajući da iznađu nešto što je kod njih pokradeno od drugih muzičara. Naravno, najčešće je bilo "Murphy je nekakva mešavina Iggy Popa i Bowiea" (kako li im je samo promaklo poređenje sa Nižinskim, to verovatno ni danas ne znaju), i slično. NME ih je popljuvao, nazvavši album "gomilom od devet besmislenih stenjačina, koja zaslužuje najpogrdnije epitete i koju mogu da slušaju samo namrgođeni pomodari", "ma to je samo pomodna verzija Black Sabbath" (sorry, ali pesma "St. Vitus Dance" sa njima nema nikakve veze, osim naslova), "pa tu nema nijedne pesme - samo naslovi", "preterano samoumišljeno, čista katatonija".
Sa druge strane, američki Trouser Press ih opisuje kao "pačvork zvukova i osećanja, uznemirujuća slika smrti i truleži iz dubina ljudske psihe". Rok-kritičar Dave Thompson ga je nazvao "jednim od najhrabrijih albuma muzike našeg doba".
Sa druge strane, američki Trouser Press ih opisuje kao "pačvork zvukova i osećanja, uznemirujuća slika smrti i truleži iz dubina ljudske psihe". Rok-kritičar Dave Thompson ga je nazvao "jednim od najhrabrijih albuma muzike našeg doba".
Bez obzira na negativne kritike po muzičkim časopisima (i ovacije po fanzinima), album se ipak probio na mejnstrim top liste i zaseo na vrhove onih alternativnih.
Album "In The Flat Field" je relativno kratak, ali u svojih 38 minuta obrađuje mnoštvo emocija i muzičkih stilova. On je istovremeno uvrnut, zastrašujuć i snažan. To je put kroz najmračnije budžake nekog napuštenog, davno zaboravljenog i oronulog grada. Ako vam taj opis deluje kao besmislica, nema frke - to i jeste poruka koju su Bauhaus želeli da pošalju ovim albumom. Na njemu ništa nije umotano u šareni papir ili preliveno šećerom - sirova produkcija samo pojačava osećaj zvuka koji dolazi iz najmračnijih bezdana muzike i uma; tekstovi, muzika i atmosfera zajedno pojačavaju bol pritajen u tim dubinama, podjednako neprijatan i primamljiv.
Bauhaus su kroz svoju muziku često opisivali očaj i depresiju, ali nikada u tolikoj meri kao na prvom albumu. Takve su na prvom mestu pesme "Double dare", "A God in an alcove" i "Nerves". Postoje i pesme koje imaju suprotan efekat, blago pozitivan pa čak i zabavan: "Dive" je primer toga, u ne baš maloj meri podsećajući na "Interzone" sa prvog albuma Joy Division.
Stihovi nalovne numere "In the flat field" predstavljaju posebnu priču. Na prvi pogled nenormalna, ta priča efektno stvara osećaj pogrešno usmerenog besa usled dosade ili depresije. To je priča o bolno dosadnom i monotonom mestu, ličnom mikrokozmu u jednoj engleskoj palanci (gde je neko vreme Murphy obitavao u stvarnom svetu).
Osećaj u stomaku govori mi
Idi do ponora u koji zveramo svi
U ogledalima odrazi beskrajni
Isflekani čaršavi i smrad pogani
U glavi oko i filmska kamera
Vode me putem punim grehova
Pa gde je sad ta Tezejeva nit
Da kaže kako napustiti ovaj lavirint
Kako je samo dosadno
Na tom polju ravnom
Jin i Jang,u deblo bije
Kurva za aperitiv, potom se jede i pije
Pa odvučem svoje vitko i mršavo telo
Nazad do svetog mesta za vlažne snove
Gde k'o tamno crne čipke i steone krave
Život se preslikava na moje obrve
Karta je bačena, partija se preokrene
Pun prezira, mozak neće u kutiju da stane
O kako je samo dosadno
U tom polju bezličnom
Daj da zgrabim makar svetla zrak
Devojačkog leta zaostali trag
Nad poljem ravnim dosade punim
Kučkama sa Pikadilija da ga zamenim
Dok mi mozak za ekstazom žudi
Odvedite me tamo, prikujte bolom što bukti
Golubovima glinenim bez srama me gađajte
Odvucite me tamo - o, zaboga, samo požurite
Bauhaus "In the flat field"
(In The Flat Field, 1980)
Konačno, album "In The Flat Field" treba zasluženo ispoštovati, njega neizostavno treba da posluša svaki ljubitelj dobre muzike. Za njegovo preslušavanje od početka do kraja, apsolutno su neophodni "nervi kao najlon, i nervi kao čelik" - ukoliko želite da ostanete neoštećenog mozga i samog uma.
Danas, trideset i sedam godina daleko od polja ravnog - a još uvek tamo.
Danas, trideset i sedam godina daleko od polja ravnog - a još uvek tamo.
No comments:
Post a Comment